U jednom dvorištu 28 čeljadi
02/08/2008 18:41

Ako je moguće početi ovu priču od početka kako bi se znalo koje porodice i čija deca žive u jednom dvorištu, onda bi trebalo početi od bake Dušanke Maslar (76) koja je najstariji član ove porodice, a koja se 1975. godine sa suprugom i decom doselila u selo Bunar.
-Imala sam osam sinova i dve kćeri, jedan sin mi je umro. Od jednog sina imam troje unučadi, od drugog četvoro, pa dvoje, pa još četvoro, pa sedmoro, od šestog - šestoro i od sedmog troje. Od dve ćerke imam četvoro unučadi - kaže Dušanka Maslar u početku veselo što može sve da ih nabroji, a onda sa suzama u očima, jer joj je jedan sin umro i od njega nema poroda. - Jedan mi je umro u Crnoj Gori, došla sam kod njega, on je seo pored mene i spustio mi glavu na krilo i rekao: "Majko, ovde mi je najmekše" i malo počučeo na mom krilu i kad je izašao napolje, pao je i umro. Od tad više nikada nisam otišla u Crnu Goru i zarekla sam se da neću.
Ova baka sa 29 unučadi i troje praunučadi podigla je desetoro svoje dece i svoje unučiće o kojima svakodnevno vodi računa jer njihovi roditelji imaju mnogo posla u poljoprivredi.
- Obrađujemo oko 50 hektara zemlje, što naše što pod zakup. Četiri porodice žive u ovom dvorištu od kojih je jedna Veliborova i moja i mi imamo šestoro dece. Imamo i 50 krava svi zajedno, mučimo se jer je cena mleka jako mala. Danas pola litre vode košta više nego litar mleka. Ali, mnogo radimo, od ujutru u pola pet do kasno u noć. Krave treba da se pomuzu, da se obradi zemlja. Decu čuva baba. Zamislite koliko bi mi novca trebalo kada bi mi deca išla u vrtić - priča Dragana Maslar.
Kuća tridesetrogodišnje Dragane i Velibora puna je jurnjave, smeha, vike.
- Današnje porodice greše kada misle da je lakše živeti sam. Ja ne znam šta bih radila da ne živim u zajednici da mi pomognu svekrva i jetrve. Ko bi meni decu čuvao? Hoću da školujem decu, ne dam da ne završe školu, nego da sutra imaju svoje parče hleba ako neće da rade u poljoprivredi. Neko misli pet žena u domaćinstvu pa se svađaju. Ma ne, kad mi za to da imamo vremena - kaže Dragana koja je rodom iz Peći.
Kako kaže Dragana, mnogo je vređa kada joj neko kaže "šta će ti šestoro dece" jer ona tvrdi da su deca najveće bogatstvo.
- Stariji čuvaju mlađe i tako ukrug. Svi jedemo zajedno, kuvamo zajedno, nema tu odvajanja, pasulj, grašak, kupus, palačinke, pite. Stariji dečaci brinu o kravama, devojčice o kući i dvorištu, svako zna svoj posao. Ja sam rađala dok nisam dobila jednog sina, pa sad drugog ali neću da se zaustavim, još ću da rađam. Ali, država ne brine o velikim porodicama kao što je naša. Grad Jagodina mi je dao pomoć od 200 evra mesečno - kaže Dragana.
Da nije ove brojne porodice, pola škole u Bunaru ne bi imalo đake. Skoro su svi osnovci i raspoređeni su po razredima.